Стеван Сремац
ЧИЧА ЈОРДАН
Једна слика
Знам да га многи од поштованих читалаца не знају и да су први пут
чули за његово име. Неки нису никад ни чули за њ, други и чули и видели
га и знали за њ, па га временом и заборавили: јер доброчинство и
благодарност ретко, што реко Тургењев, другују овде на овој нашој
планети. Зато и јесте чича Јордан те среће да га слабо знају. Јер живот
његов није живот каквог државника, после чије смрти се забринуто питају
шта ће бити са земљом и народом без њега; ни живот каквог богатог
трговца који се целог века свог богатио продајући своје, а још више
туђе, па не могав понети на онај свет ни добра дела а камоли добро имање
своје, - оставио то на добротворне, хумане цељи; живот чича-Јорданов
није био ни живот јунака каквог, ни уопште великог човека каквог,
мецената каквог.
Па ипак је то био један добротвор, меценат један, само је то био
један од оних скромних мецената, своје врсте, који за живота не дочека
слике своје у календару, а после смрти нико се неће отимати да му за
добре паре (из фонда) напише биографију. Јер како ради за живота, мучно
да ће иза себе оставити какав фонд, око кога би се - као што је већ
сваком читаоцу добро познато - искупили и попали на њ одборници и
књижевници као мачке на масну сланину.
Неправду овога света гледао је долепотписани да исправи овом малом сличицом о чича-Јордану.
Глава прва
Чича Јордан као пудар и баштованџија.
Чича Јордан је однекле из Турске, из старе Србије; из краја где је
негде за време царевине српске било само у његовом крају седамдесет и
седам белих цркава и светих манастира, одакле су силне светитељске мошти
мирисале као босиок на све стране по кристијанлуку све до три мора и
Саве и Дунава. Дошао је био, дететом још, у Србију, давно, још онда кад
су се министри звали попечитељима, кад су начелници сви одреда носили
зулуфе и бркове као Краљевић Марко, и када су осмотритељи карантина били
богати и силни на граници и пример осталом "чиновничеству" шта може, то
јест, један чиновник постићи и стећи само кад је вредан, савестан и
штедљив.
Као сваки из оних крајева, био је и чича Јордан врло умешан и знао
свакога врага. Умео је чак и сатове оправљати, без сајџијеве лупе и
алата; са својим великим пећанским ножем оправљао је он сатове у својој
околини, а знао је и многе траве и лекове. "Пуче му снага!" тек рекне за
болесника, прегледа га и каже: да му има лека, и излечи га; а ако баш и
не излечи, сви су веровали да му не би помогли ни триста осамнаест
никејских светих отаца, што је чича Јордан потврђивао: "Није му било
писано, а да му је било писано, ћаше да има јоште дана!" Био је и
говедар и пудар, фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је
ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим
замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или
друго занимање. Зато је и био познат под оба имена: Јордан баштованџија и
Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала
под именом чича Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом
чича Јордан ашчија.
А познат је био и једнима и другима као човек који је добро испекао
свој занат, па га је сваки радо звао. У пролеће би га богатији звали да
окопа башту, да ореже воћке, опкопа лозу. И он би све то посвршавао на
потпуно задовољство, - задовољни би били и они и он, а чича-Јордану није
баш богзна колико ни требало, јер сем унучета Дила није никога другог
од рода имао. За то је унуче живео. А ни самоме Дилу није богзна шта
требало; лети воћа а зими печених бундева, и Диле није ништа више ни
изволевао.
Лети би се чича Јордан наимао да чува крајње баште газдама чије су
куће биле у чаршији. Ту је чича Јордан пударисао и баштованисао. А био
је поуздан и поштен, а поглавито погодан, јер није имао ни наблизу ни
надалеко рода, - на пример, каквих сестричина или синовица, од цега се
газде и газдарице обично прибојавају - као што се то многим пударима
деси да имају; и зато су њим задовољни били и старији и млађи; и
родитељи и деца, нарочито дечурлија. И да се чича Јордан плебисцитом
бирао за пудара, сви би дечурлијски гласови пали на њ, а да је захтевао
уверење о владању од њих, дали би му га као врата велико.
А и јесте био славан баштован у пролеће, и још славнији пудар у лето и
у јесен. Кад стигне јесен, она штедра и благословена и обилна јесен са
дарима својим, са јабукама и крушкама, бресквама и шљивама, грожђем и
дуњама, - како дражесно изгледају онда баште онима што вире споља кроз
плот! Рај, прави рај са читавим редовима забрањена разноврсна плода.
Плаве се шљиве на савијеним тешким бременом гранама, румене се и жуте
крушке, сјају јабуке, и плави се пепељасто грожђе испод пожутелог већ
лишћа, а поворка дечурлије блене с оне друге стране плота, са сокака, и
кокетује, а вода им пљушти на уста. И ко је тај ко се у раноме детињству
није саблазнио једним таквим призором, и није заборавио пету заповест
божју која вели: "Не кради!", а запамтио и сетио се оне пословице људске
"да је крадено грожђе наслађе", - па му дошла жеља да се успуже преко
плота у туђу башту?
То је знао и чича Јордан, иако није био писмен и читао то, и тада је
Аргусовим очима мотрио на поверено му чувању имање. Али што су помогле
његове Аргусове очи, кад је чича Јордан био право, што реко народ,
адамско колено.
- А бре, деца, бре, чворци ниједни! - раздера се тако једнога дана и
полете с ужасном једном мотком на мале лопове који су се црнили кроз
шљивово грање. - Чек' да видимо, ћопеци, је ли је ово алајбегова слама
или пусто масло!
- Леле! Јао, јао! - заграјаше са шљиве дечурлија која су се у ово
доба најмање надала чича-Јордану. А највећма се дерао мали Гиле, коме је
ово први пут у животу било да се кренуо тако корпоративно у крађу. Од
страшне мотке чича-Јорданове, која је двапут дужа била од носиоца јој,
све је страх и трепет још издалека ухватио; једно по једно стаде падати и
бежати и скакати као без душе преко плота, док је чича Јордан до пола
баште стигао.
- Ахааа! Тој ли учите у чкољу, тој ли ве је учитељ научио? - дере се чича Јордан и све ближе и ближе долази.
- А што ниси поно већу мотку, чича-Јордане? - смеју му се деца склоњена и безбедна иза плота.
- Ако, ако, подсмевајте ми се, несрећници! Сад ми утекосте, ама да
запишете кад још једаред поједете сливу одавде! Утекосте, ама један ће
бар да ми плати кад-тад! Да ми плати, ем убаво, ем за све!
И доиста, на велико задовољство своје, опазе дечурлија једнога друга и
саучесника, где се од страха и невештине уплео у гране, па не може
никуд, него само кука и јауче.
- А гле, Гила! Пази Гила! Хахаха! Пази га како се сплео! - продера се
један, показујући на Гила који је преплашен скакутао као веверица с
гране на грану и дерао се.
- Јао што ће да добије батина! - повика други.
- Одераће га ка вола у купусу! - повикаше још неколицина смејући се другу у невољи.
- Јао, нећу никад више, чича-Јордане, пусти ме. Молим те, нећу никад! Само ме сад пусти! - моли га Гиле.
- А нећеш, дете! Нећеш! Тако си сваки збори, кад види да су тесна посла! Ама неће више чича Јордан да буде луд.
- Нећу, богами, више! - моли га Гиле.
- Нећеш, дете! Не можеш, па нећеш! Несам јучерањи бачованџија и
пудар, те да не знам. Тако викаше и господин Лаза поштар кад беше у ваше
године. - "Нећу, нећу, никад више", у три пута га пушта; превари ме,
рђа, трипут. Ама долијао је и он. Поче са сливе, а сврши са аманети, -
ене га у Пожаревцу где учи тишлерај саг по старос!
- Молим те, чича, само сад ме пусти! Нећу, богами! - моли му се Гиле.
- До данас је било, ама од данас нема веће. Несу ово дуње! - вели
чича Јордан, па обилази издалека око дрвета на коме се ушепртљио мали
крадљивац новајлија. - Несу ово дуње, знам ти муку. Хехе! А да су дуње
или крушке, ласно би ви било; ја би' бегао од вас, а ви од мене јок!
И доиста, да су то биле крушке или дуње, кривац би лако; он би се
одбранио, као и многи други, отворив јаку паљбу одозго на непријатеља
којим је доминирао, - али како су то меке шљиве, положај му је био врло
критичан.
- А, шта ћеш сад, несретниче? - пита га чича Јордан, видећи га где баш нема куд. - Хехе, дете, што сад мислиш?
- 'Оћу да скочим главачки на земљу; да се не дигнем жив, теби за
инат, - рече одлучно мали злочинац кроз плач, и стаде на једну тању
грану која се сави и тек што не пуче под теретом злочинства.
- Ух, ух, - викну преплашено чича Јордан и покри шаком очи, само да
не гледа страхоту. - Лудо младо, што ће да погине за ништо. Ех, мајка ти
стара! Па стани на ону другу, поцврста је, - 'оће те одржати убаво.
- Нећу, - дере се дете, - 'оћу да погинем за две паре туђих шљива, а теби грех на душу! За туђе шљиве... нису ни твоје.
- Ух, ух, леле! Несретна деца што праве! За пару он главу, а ја си
душу да изгубим! - јада се чича Јордан, и подупире мотком грану. -
Силази доле, врат да скршиш, а џаба ти сливе!
- Јес', па да ме после бијеш! Нећу, - плаче дете. - 'Оћу да скочим на оно шиљасто дрво, на прошће... Па да ти направим посла.
- Ех, несретно дете, несретна памет... Да направи посла и мени и
старејима! - хуче чича Јордан. - А чији си ти, а, бре? Татко кој' ти
беше?
- Ја немам оца!...
- Ех, црно удовичко дете... без татка... Зато си такво!
- Лаже те, чича-Јордане, има оца! - деру се они иза плота.
- Чији си, бре, казуј се! - прети му чича Јордан, - нећу да те пустим доклен ми се не кажеш.
- Мила рабаџије сам! - одговара му крадљивац, - пусти ме, молим те.
- Мила рабаџије? Бре, зар већ тол'ког сина има Миле!
- Лаже те, није, чичо! Миле рабаџија и нема сина, него девојке две! - деру се они иза плота.
- Лаже, лаже! - показује га један. - Он је господин-Милисава, Милисава Јовановића, казначеја.
- Господин-Милисава! - чуди се чича Јордан. - Бреее! Знам га, знам
господин-Милисава! Пантим га кад јоште малецан беше! Беше и он... ама,
овакав окаченик не беше!
- Јесте, његов је, његов, богами, чича-Јордане! - потврђују они остали иза плота.
- Еј, господин-Милисаве, господин-Милисаве! Што те орезили овај окаченик твој!
- Нисам, богами, лажу те, чичо, ја не говорим с њима, лажу те! - дере се онај.
- А чек' чек'! Сад кад знам; док га видим, 'ћу му се пофалим с тебе. Да му кажем каквога ђака има!
- Немој, молим те, нећу никад више; само ме сад пусти! - моли га кривац.
- Јок, јок! Знам ве ја вас све убаво! "Леле и помагај!" док ви је
невоља, а сутра опет ка чворци на исту грану паднете! Сад ћу да викнем
влас', да те причува докле ја скокнем до твоју кућу, до татка ти!
- Ајој, чичо, немој, немој молим те!
- Немој да се трудиш! Ево њега самог! - викну један, па загреба у
страну, а сва остала дечурлија прснуше куд које далеко од плота и баште
где се драма одигравала, па се стадоше дерати: "Гиле Јовановић! Ево га
Гиле Јовановић."
- Леле! - дере се онај на дрвету још већма кад опази ко иде оданде право поред баште. - Јао, убиће ме, ако ме види овде!
А чича-Јордану одједаред би нешто жао.
- 'Ајде, силази па бегај куд знаш, - вели му чича Јордан - а ја ћу се ево да уклоним!
- Не смем никуд одавде; не знаш ти мог оца какав је!
- Зар ти је оно татко? - упита чича Јордан.
- Јесте, он је... а јао!
- Еј, несретниче! Па он ће да те убије ако те види ту! - вели чича Јордан.
- Јао, 'оће, како да неће! Убиће ме! Убити! Не знаш га какав је крвник; он не гледа куд удара, него што дофати. Јаооо!
- Јесте, - потврђују остала деца смејући се - бије га кад скриви, па све као вола у купусу.
- Јао, јесте, јесте! - дере се онај.
- Па шта ће да радиш, несретниче? Не смеш на сокак, је л'?
- Гиле Јовановић! - деру се дечурлија да чује мимопролазећи.
- Не смем никуд!
- Па да те скутам, несретниче? - пита га чича Јордан. - Да те скријем док не прође беда, а, дете?
- Боље ти да ме бијеш него он; он не гледа куд бије.
- Нећу да те бијем, не бој се, де!
- Ако, ако, боље ти него он, - вели Гиле, и почиње да силази. - Видио
сам ја, ти не умеш да бијеш. Кад бијеш, а дете се смеје.
- Море, нећу да те бијем! Џаба ти и бијење, кол'ки стра' изедо'. Кад
је таква работа, прође ме и љутина!... Како да те бијем... Бог те убио
кад имаш татка таква! - вели чича Јордан, и скида малога, који се смеши
кроз сузе, и пушта га да се склони у колебу док не прође опасност.
У том стиже и господин Милисав Јовановић, казначеј, који се обично у
ово доба радо сам шетао Палилулом и размишљао о којечему.
- Гиле Јовановић! Гиле Јовановић! - продераше се деца баш кад је
господин Милисав казначеј био према башти. - Чича-Јордане, је л' ту Гиле
М. Јовановић, ученик четвртог разреда основне школе?
Кад господин Милисав чу име свога сина с потпуном титулом, он као мало застаде.
- Што се збрасте, несретници, - грди их чича Јордан. - То ли ве је
учитељ у чкољу научио? И ви ли сте ђаци! Несретници, анатематици! Срам
да ве бидне!
- Шта сте ви? - запита их господин Милисав.
- Ми смо ђаци - одговори један издалека, скинув капу.
- Несретници сте ви, какви ђаци, - грди их чича Јордан.
- Па шта сте се скупили ту? - пита их оштро господин Милисав.
- Спремамо се за пријамни испит, за гимназију - одговорише неколицина гологлави.
- Лопови, господине, лопови, - тужи се чича Јордан; - сваки дан се
зберу па ми душу ваде! Како да је једна бакча у град! Лопови ниједни!
- Нисмо ми лопови, чича-Јордане, - протестује један.
- Извините за тај израз! - додаје други.
- Лопов је унутра! - вели трећи.
- Зна се ко је лопов! - гракнуше неколицина.
- 'Ајд одма' куци да сте се вукли! - вели господин Милисав. - Како је то! Ви'с ти њих! 'Ајд, одма'. Кога цекате?
Деца полазе полако, па се освћу и одуговлаче.
- Шта је, кога чекате? - пита их господин Милисав.
- Чекамо Гила! - рекоше неколицина што су измакли мало напред.
- Којег Гила?... Несретника ко и сами што сте! - вели господин Милисав.
- Гила Јовановића, из четвртог разреда.
- Јесте, - поправља га један из гомиле - Гила М. Јовановића...
- Шта... како...? - рече узнемирено господин Милисав, чувши чак и оно
"М" између имена и презимена. - Зар он чак овде? А, даћу ја већ њему!
Ааа, а где је он?
- Ено га тамо!... Крао воће из ове башче... - вели један.
- 'Оће чича Јордан да га води у апсу - додаде други.
- Па ће да му намалају слику у Полицијском гласнику - вели трећи.
- Шта, шта! - замуца господин Милисав, и пребледе човек.
- Не слушај ги, господине! Лажу чапкуни ниједни! - брани га чича Јордан.
- Ама, чича-Јордане, зар мој син, мој син...?
- Ама, лажу те, господине, лажу; мене ми једу век, а тебе те лажу!
Гиле је добро дете а они су лопови!... Никада га моје очи не видоше!
Кротко дете! Хехе! Море, кам' да су сва деца како твој Гиле, па -
берићат версун! Бог да поможе, господине! Да су сва деца како твоје, -
(да ти је живо и здраво, и аир да видиш од њега!) - не би пудара
требало; пудар не би 'леб у свет имао... доста би било да метнеш једно
страшило на десет бакче и бостана; једно страшило од стари дреји за
чворци - тол'ко!
- Јесте, јесте, - деру се деца - лаже чича Јордан, ту је Гиле!
- Јаз'к бре, чапкуни, што клеветате другара!... Нема, господине, ич
нема га, ете, твојега Гила! Они су лопови; они, господине, лажу и краду и
клевете!
- Ма знам ја своје дете. Зар Гиле мој!?... - вели утешени отац.
- Молим те, господине, зборење нема! Твој Гиле седи си сад дома и
чети си књиге, да ти обели образ у чкољу... А ово су лопови и
несретници.
- Срам вас било, да клеветате тако свога невиног друга! Клевета је
најгаднији порок и у старијим, а камоли у тим тако раним годинама! -
грди их г. Милисав, и продужава пут на једну, а дечурлија дерући се
једнако: "Гиле М. Јовановић" на другу страну. Ова утолико пре и брже
очисте сокак што се издалека зацрвенео фес општинског пандура Пурка.
Тако би спасен Гиле М. Јовановић, ученик четвртог разреда основне школе.
* * *
Кад се већ више на улици нису могли видети ни деца, ни сламни шешир
г. Милисава, ни фес Пурка, општинског пандура, - извуче се полако и
плашљиво из колибе Гиле М. Јовановић, кривац и јунак овога дана, и
запита чича Јордана:
- Одоше ли, море, чича-Јордане?
- 'Ајд, фаћај пут и ти, сви одоше!
- Молим те, чича-Јордане, имаш ли мало игле и конца, да се покрпим, -
моли га Гиле разгледајући своје панталоне које су се исцепале овом
приликом, и то баш на оним странама на којима је Гиле седео и клечао у
школи и код куће.
- Немам, дете. Имам чувалдос, ама то је големо за чиновничко дете; сас чувалдос се поњаве и черге крпе, - немам!
- Познаће ме да сам био, па ћу опет ја моје да добијем!
- Немам, дете, а да имам дао би' ти, што да ти не дам! Немаш кога свога, па иди тамо!
- А знам, знам, чичо! 'Оћу да идем код тетке; она ће да ме искрпи до
вечерас, а казаћу да су ме пси поцепали, па ће она и да посведочи да сам
све код ње био.
- Како те бог учи, дете, ради тако! - вели му чича Јордан.
- Е, фала ти, чича-Јордане - вели Гиле и полази.
- Богу фала, дете! Него чек' чек'! - зауставља га и даде Гилу јабука
да не иде празних руку из посете. - Ево ти, дете, да понесеш дома; рекни
си татку, ако те запита откуда ти јабуке, рекни си: - "То чуваше чича
Јордан за своју душу, ама кад ме оклеветаше другари, па кад си прођох
крај његову башчу, а њему би нешто жал за мене, па ми даде... Ако не
верујеш, рекни, а ти иди па питај чича-Јордана!" - То су сенабије
јабуке. Немој да ги поручаш одма'...
- Нећу, чича-Јордане. 'Оћу да их чувам за спомен.
- Е, е, тако, тако! Да их чуваш. А знаш ли, дете, како може дуго да
се одрже, па како да су саг окинуте с грану. Ја да ти кажем. Залепи им
петељку сас восак, па ће ти бидну у Петров пос' како да си ги тај дан
узабрао. Блага, па мирише како мајкина душа! А кад ти дође мерак и ћеф
да ги једеш, а ти си узни нож, па ољушти кору, 'оће да бидне мање ама
послађе. Запанти: "Јабуку љушти да је сто пара једна ока, а крушку не
љушти да је сто ока за једну пару!" а саг 'ајд са здравје!... Па немој
више да се качиш на туђе воћке, да грабиш туђ мал и муку, - грехота је,
душу си губиш, оца резилиш, а чича-Јордану век једеш - за ништо. Е, ај'
са здравје!
- Нећу, чича-Јордане. Фала ти за јабуке и за све, ко оцу. Нећу никад
више! - вели Гиле и излази као поштен човек, иако је ушао као неваљали
деран. С њим се чудо десило, чудо равно само оном кад неко прође кроз
искусне педагоске руке и мере. - Никад нећу! - обећаше Гиле.
Али Гиле није ипак у свему одржао реч, - бар што се тиче јабука.
Јабуке је све појео до теткине куће, и појео и није их ољуштио; а што се
тиче оног првог обећања, реч је одржао, није више крао у
чича-Јордановој башти.
* * *
- Несретна деца, - отпоче чича Јордан свој монолог кад остаде сам. -
Лопови ниједни! Век ми изедоше!... Грехота, бре, брате! Ех, што си ја
зборим! Деца су, деца; за тај грех не иска од њих господ ни пол дан да
посте; у рабош им не реже, душу им не тражи!... Ама, теке, срамота;
занатлијска, трговачка и чиновничка деца - па да краду! Резилак! Ех,
какав резилак! Деца су, деца, бре, брате!... Господ зар тако наредија у
своју мудрос': да за чворци и за деца - резилак и срам и греј нема! -
Што раде деца, - што си виде од татка! Ете, тој си је ред у овај свет! А
Гилов татко, зар беше побољи од Гила? - Ба - беше исти овај Гиле! А што
муку имашем сас њег, кад беше у Гилове године, - леле, мајко! Па дође
време, постаде човек господин, казначеј, море, стаде да броји тол'ке
паре државске! Саг не краде воће!
Тако је чича Јордан извињавао увек дечурлију, која му је и после тога
досађивала и крала га, а он је вијао оном ужасном и дугом мотком, или
каквом још дужом, и претио, страшно претио, да ће их на мртво име
испребијати. Претио само, али никад ниједно дете није ударио. Тако су
они све смелији и несташнији бивали.
* * *
Те зиме, која настаде после ове јесени, чича Јордан се решио да се
остави пударлука и да потражи хлеба и зараде на другој страни. Али кад
настаде пролеће, њега занесе дах пролетњи и бехар, и он опет почне
баштованлук, и погоди се за пудара на другом крају вароши, надајући се
да ће те године бити мирнији, јер је мислио да је подвалио дечурлији и
да се сакрио од њих, па да га неће моћи наћи.
Али деца ко деца, - прокљувише и пронађоше га и ту. Каква радост
настаде међу дечурлијом кад им дође та радосна вест да је жив њихов
стари познаник чича Јордан, и кад дознаше где и које баште он чува! Од
тога дана друге су баште мирније биле, а чича-Јорданове врло често и
врло добро похађане; јер где је чича Јордан био, тамо су се и деца
пресељавала за целу летњу и јесењу сезону.
Чим их првога дана виде, а њему се смрче. Одмах се зарече да ће
кол'ко сутра тражити да га исплате, па да "фаћа бели свет", како се сам
често изражавао. Али није одмах учинио тако. Реко па порекао, а, вала,
није му то ни први, а не би ни последњи пут било. И по томе би он ипак
остао и свађао се и погађао с дечурлијом на дрвећу, пуштао их кућама,
саветовао их и извињавао их пред родитељима, да се ускоро није десио
један догађај због којег се и многотрпељивом чича-Јордану учинило да је
већ исувише.
* * *
Једнога дана осетио се чича Јордан нешто нелагодан, болестан, па
лежао у башти под трешњом која је већ обрана била. Било то у половини
јуна, таман стигле вишње. Спопала га ватруштина, онемогао па му се не
устаје, него диже главу и погледа више себе унаоколо, неће л' опазити
где свога Дила, унуче своје од свога сина Дојчина, које доведе ту скоро у
Србију из Турске, "да не служи погану псешку веру!" како се изражавао
чича Јордан.
- Диле, море, о Диле! - викну чича Јордан.
Поћута мало, и очекну неће ли се ко одазвати, али се нико не одазва.
Тад се чича Јордан подиже мало боље и погледа боље око себе, доле, али
не види никог, иако чу звиждукање; подиже очи горе одакле му се учини да
чује шушањ и звиждукање, и опази дете на дрвету.
- Диле, бре, чапкуне бре, а што се не озиваш кад те окам?
Опет никаква одговора ниоткуд, ни са земље ни из облака.
- Диле, ћопеку ниједан, што ми једеш век, мајка те се зажелела; што
не слазиш кад те видим кој си?... Ела, поскокни там' до кладенац, те ми
донеси воде, иска ми болна душа, ете, малко водице.
Опет и једнако тишина. Диле и не одговара, а још мање да се слази с дрвета.
- Ела, ела, дете, послушај деду! Донеси водице, 'оћу да је пијем како
ађијазму, свету водицу! А после може да се па качиш на дрво, па да
зобљеш вишње! Де, дете!
Почека још мало чича Јордан, а после погледа опет горе на оно дрво.
Погледа боље и учини му се да на сваком дрвету има по један Диле.
Поплаши се чича Јордан кад то примети. Учини му се сумњиво, заврте
главом, па рече за себе:
- Господе боже, много сам зар болен! Што ми, гле, у мој болес' казују
очи! На свако дрво се окачија по један Диле, како шебеци по шуму, а ја
си сал једно унуче од покојнога ми Дојчина имам!... О, Господе, какав си
је па саг овај мој болес'! - рече и прекрсти се... - Чу ли, море, што
ти зборим? Слези доле, па ми водице донеси, Диле! О, Диле!
- Нисам ја Диле! - чу се с једне вишње.
- Ми смо из друге куће! - чу се и са осталих дрвета.
- А, Диле, нема га? - пита болни чича Јордан.
- Нема, нема, чича-Јордане, лези па спавај, - вели један са вишње - кад дође, казацемо му.
- Море, деца, жива ви мајка и татко ви жив, нек слезне један да се
осевапи, та да ми донесе малко водице макар на длан, кол'ко за једног
голуба! - моли их чича Јордан. - Умре од жеђ и ватруштину!
- Море, чичо, сад ће и Диле да дође. Причекај мало, није ти за умирање!
- Хееј, - уздахну дубоко чича Јордан, па се обрну на другу страну, и
намакну гуњ па се покри... - "Стар курјак псешка спрдњурија," тој сам,
ете, и ја саг стануја!... Деца, бре, да рекнете мојему Дилу кад се врне
из чаршију да ми донесе побрго водице... болан сам... па жеђ ме изгори!
- 'Оћемо, 'оћемо, а ти, чича, само уживај, - одговори један мењајући
грану и пењући се на једну пунију, где су лепше вишње биле.
После неког времена, ето и Дила. Деца га сретоше на путу башти и
рекоше му, душа ваља, поштено, да га је тражио чича Јордан, и тако овај
једва у неко доба би послужен.
Кад се напи воде, уздахну чича Јордан и зажали се озбиљно - можда
први пут озбиљно - на своју злу судбину и тешку службу своју. Овај
случај га је јако растужио и забринуо, и он се тврдо реши да батали
пударлук чим само прездрави.
Што се болан зарекао, то је здрав и учинио. Примио је зараду, баталио пударлук и баштоваџилук, и прихватио се друге зараде.
- Море, није тој за мен'; бог ми зар не рече тој да будем! - мотивише
чича Јордан овај свој корак. - Овден треба човек капитал, звер треба да
је... А ја што да чиним? Деца су; деца греј немају. Да ги бијем, слаба
су и жал ме; да ги кунем, деца греј немају!... Идем у ашчије и меанџије;
тамо су берем људи, тамо ми је ласно; бија сам ашчија, па знам њи, а и
они мен' знају. Ех, меанџилук - колај работа! Па ако ми учине зарар,
људи су, ја ги кунем: "Харам да ти је", а Господ ме чује, и седи па си
писује у тевтер и реже њини грејови у рабош!
Глава друга
Чича Јордан као ашчија
Сад је чича Јордан опет ашчија, а не треба ни да кажем да му ашчиница
добро ради; ради, вала, и лети и зими, као што је досад радила и свака
она башта у којој је чича Јордан пударисао.
Ашчиница је била на угледном месту, на ударцу. Имала је и своју
фирму; на грдној гвозденој табли од лима стоји накићено вечито пијаног
молер-Мише: "Ашчиница Јордана Симјановића код Севапа", а готово би боље
било да је послушао неке који су му саветовали да метне "Код Алајбегове
сламе", или "Код Болечке механе". Јер је, доиста, ова ашчиница силно
опомињала на стару Болечку механу која је већ и у пословицу прешла, и за
коју се говорило због доброте и расејаности старога механџије: "Бог да
прости на Болеч мејану; једосмо, писмо, не платисмо, - и још кусур
добисмо!" - Испод написаног има и слика, а испод слике написан дијалог,
све руком споменутога Мише молера. Његова је, кажу, и идеја, а и израда
идеје. Насликана су, наиме, два човека, један ужасно дебео а један опет
ужасно мршав, и пита дебељко мршавога: "За име божије, где се ви
храните?" А мршави му одговара: "Ја се храним тамо код Јохана Швабе!" -
"Зато сте тако мршави!" - "А ви, где се ви храните?" пита мршави
дебелога. - "Ја се храним - вели дебељко и левом се руком глади по
трбуху, а десном, која је неспретна као и лева, поносито показује доле
на чича-Јорданова врата - ево овде, код православног Србина,
гостољубивог чича-Јордана!" - Је ли то молер-Мишина баш оригинална
идеја, или је само позајмљена, то писац не може тврдити, - али, да је
чича-Јорданова ашчиница, и иначе добро посећена, због те фирме била још
боље посећивана, - то је као свето!
Била је на згодном месту, па привлачила и спољашњошћу и унутрашњошћу
својом. Споља угледна, а изнутра и лепо намештена, и пространа као мало
која ашћиница. На једном дувару насликан тврди Качаник, и скоро у
природној величини - неизоставни у млекаџиницама и ашчиницама - Краљевић
Марко на Шарцу и Муса Кесеџија, али све то у оном моменту кад Марко има
две главе, једну, своју на раменима, и другу, Мусину, у рукама, а Муса
Кесеџија ниједну, него му из подуже шије шикља крв као из закланог
пилета. На другом је зиду Еснафско писмо чича-Јорданово, а више њега
светац чича-Јорданов, слава његова. То је икона св. Ðорђа, пред којом се
палило кандило уочи сваке недеље и сваког празника. Њом је чича Јордан
клео рђаве платише, плашио атеисте препаранде, а оне халаве муштерије
уподобљавао насликаној неситој аждаји коју пробада св. Ђорђе, али која
је тако невешто насликана да пре изгледа да се од голицања копљем кида
од смеха, него да издише и испушта своју погану душу (ако је, то јест,
уопште и имала). Испод Еснафског писма било је прилепљено неколико
прокламација, престоних беседа и адреса већине и мањине скупштинске.
Затим неколико умесних полицијских наредаба односно вођења паса на узици
метар дугачкој; наредба којом се забрањује пљување по тротоару у
интересу драгоценог здравља мештана. На трећем зиду била је слика
Скендербега, књаза Милоша и Михаила, по укусу чича-Јордана; даље Бихнер и
Спенсер, Либкнехт и Писарев, по укусу препаранада; и, напослетку, ту су
и неке слике исечене из илустрованог часописа Убер Ланд унд Меер-а:
нека принцеза Липе-Детмолдска и неки мали принц Саксен-Кобург-Готски у
плундрама, и још неке Швабе и Швабице у цивилу и у униформи, бог ће га
знати по чијем укусу! - Све је то полепљено по дувару, као и слике једне
вршаће машине, силне корице од цигар-папира, и илустрован ценовник неке
фабрике мебла.
Али "мебл" своје радње, "механски јендек" названи, изгледа да чича
Јордан није купио из трговине коју, рекао бих, препоручиваше оним
ценовником на зиду. Јер и клупе, и столице, и дугачки столови, били су
од просте, мрко обојене чамовине, све рукотвор Гаје тишлера, који
имађаше златне руке, али проклета она његова глава, што добије то
попије, и стога је увек у ходу заплетао ногама, а у говору језиком.
За тим столовима било је увек света, а највише их је, наравно, било у
подне и увече. Већ само име "ашчиница" казује и каква је публика
долазила да се поткрепи ту јелом и пићем. Пићем, велим, јер чича Јордан
је имао и механско право, право да точи и крчми пиће. А точио је чисто
природно вино; јер није држао келнере са јако исеченим прслуцима, и у
фраковима цалкелнере, па зато и није имао нужде да квари вино, које је
он, уосталом, сматрао као светињу, јер се њиме православни хришћански
свет причешћује.
Сем доброга вина - због кога су свраћали ту и угледнији пензионери,
па чак и дејствителни, онако мало виши чиновници - имао је и добре
ракије, шљивовице и комовице, и још много друге, од разних трава
начињене и у редове поређане, тако да му је једна страна ашчинице
изгледала формално као апотека, утолико више и потпуније што су му све
флаше биле са етикетом, натписом; формално као у апотеци. На једној је
флаши писало: "Раћија кад има човек муку на срце", на другој: "Раћија,
од лек, кад заболи пупак", на трећој: "Раћија проти дерт кад га човек
има"; на другима опет тако нешто. Чича Јордан је искрено веровао у
исцелителну моћ тих ракија; клео се свим на свету, и наводио примере,
људе којима је помогла кад су већ и сами лекари дигли руке од паћеника. А
молер Миша би, кад би се ту случајно десио, потврђивао и додавао да он
само стога и долази и пије ракију, прво што му помаже, а друго што
лекарима не верује, па није луд да их помаже, и свакога саветује да се
на њ угледа.
А иза вина и ракије није по квалитету изостало ни јело. Кујна
чича-Јорданова била је на гласу. Многа сиротиња, а тако исто и многи
гурмани, знали су за њу. Колико се њих маторих бећара зарекло, кад се у
хотелу наљуте на јело, и рекло: "'Оће, богами, да ме натерају на учиним
неку глупост, - да се оженим!" Зарекло, па порекло, чим се дохватило
чича-Јорданове кујне. Сиротиња је ишла Јордану што је ту кујна јевтина, а
гурмани што је добра. Али иако је кујна била добра, управо изврсна,
ипак, држећи се оне изреке да све "што се хвали, то се квари", нису је
ником хвалили ни препоручивали, него су је, као прави себичњаци, сами
ревносно похађали и поштено плаћали.
Но иако је била јевтина кујна, није јевтин био новац, и зато је било и
вересије; сигурне вересије и пропале вересије. Чича Јордан је, истина,
купио и приковао на зид оно срце од блеха које се виђа по многим
кафаницама, и на коме стоји наштампано: "На вересију не дајем, новац не
позајмљујем, менице не потписујем!" Али је од ова три завета само овај
последњи одржао. Јер шта друго и казује она дугачка мушема са силним
именима и цифрама, него да је чича Јордан ипак остао онај стари чича
Јордан. Па као што се као пудар зарицао да ће да пребије и убије лопова,
па то није никад учинио, - тако и сада као ашчија, поред свег зарицања
да ће да тужи, није ниједног рђавог платишу тужио суду. Него он пише, а
други кредом брише неплаћену вересију. А бивало је да и сам чича Јордан
побрише вересију, како плаћену, тако често и неплаћену вересију, кад
тако понекад (управо: почешће) искрсне какав неспоразум и обавештавање, -
а, вала, какви су му многи гости били, таквога неспоразума било је
почешће.
Тек ће тако неки отпочети, пошто се неко време хранио па дошло до плаћања:
- Ама, ти ми нешто много ту наређа и написа?
- Како, џанум, много?!
- Ама, на много!... Како, како то...
- Хехе, - смеје се чича Јордан, - саг питаш: "Како то?" Е, не бива, дете! Кад ручаш: "Охохо!" - кад плаћаш: "Како то?"
- Ама, - џапа се онај, - шта ти ја знам шта си ти ту надрљао!...
- Па ти си писмен, белким! Ти убаво знаш што си поручаја, а знаш јоште поубаво и писмо!
- Море, - отреса се овај - кој' ће да ти зна те твоје јероглифе! Шта је то, какве су то цифре!?
Чича Јордан је имао свој особити систем бројева, који није био ни римски ни арапски.
- Је л' не знаш писмо и јазију? - пита га увређени чича Јордан.
- Не знам! - вели овај. - То нису ни аритметички ни алгебарски знаци.
- И неси ручаја код мен' и леб и сас леб? - пита га категорички чича Јордан.
- Ама јесам... ал' се не сећам да је толико много... Не памтим...
- А, не пантиш! Тако ли ће му бидне! Је л' то збориш? - пита га љутито чича Јордан.
- Не памтим, ај!
- Е, лепо, кузум! И ја не треба да пантим! - вели чича Јордан, и
брише рачун! - Ај', фаћај си пут! Неси ми дужан, ништо!... Кад моја леђа
видим, - таг и теб' да те видим! - Тол'ко!
- Ама... ја... ка велим...
- Јок, јок! Тол'ко се збори! Што поруча и попи, за то ич ти не тражим
ни бешлак!... То си поручаја и попија за душицу покојнога ми татка
Симјана. А саг, фаћај пут!... "Алиш-вериш" више с теб' веће немам!
И са тим је свршено било. Чича Јордан нит' га је тужио, нит' га је
клео, него је само пребрисао неплаћен рачун, и више није примао
"Помоз-бог" од таквог муштерије.
* * *
Па иако је често тако радио ипак му је, некако, рад доносио вајде.
- Бреее! - узвикнуо би скоро свако вече чича Јордан кад би ради
пребројавања пазара извукао чекмеџе пуно пунцато бакра, - бре, бре,
бре!!! Пази, море! Што је пазар! - па се зацени од смеха. - Све краде,
бре, брате - и па даде Господ пуно чекмеџе!
И доиста, тако је и било. Није баш свака пара од пазара доспела у
чекмеџе. Јер чича Јордан је имао још два помагача; помагаче у свему, у
кувању, послуживању и наплаћивању пазара, а то су Апостол и Ванђел,
његови неки даљи рођаци и земљаци, које света њихова имена нису могла
очувати да не подлегну и неким земаљским слабостима. Њих тројица, дакле,
чича Јордан, Апостол и Ванђел, служе и наплаћују и спуштају у једно
чекмеџе све дотле док се оно не напуни дупком; док се не напуни тако да
не може више ни шаранова љуска да стане. А кад извири први марјаш, онда
чича Јордан почне метати за силав пазар, а угледајући се на њега, тако
раде и Апостол и Ванђел, с том само разликом што чича Јордан своје после
дода при пребројавању пазара, а Апостол и Ванђел, опет, сваки своје
закопају; јер сваки је имао своје, само њему знано, скровиште у земљи.
И то је слутио чича Јордан. Али пошто му је то само смешно било, - то
није много ни трагао. А и тешио се и тиме што је, хвала Господу, у
стању да њега краду, а не он друге. А гледао им је кроз прсте још и
стога што су ту ману заглађивали другим јаким хришћанским врлинама, а
наиме: што су се старали да увек има дугме и зејтина у кандилу; што су
се спремали за свештенички чин кад оду на вилајет у Турску, па ради тога
знали и певали све црквене песме из ђачких књижица; и, најзад, што су
ревносно постили сваку среду и петак у години.
* * *
А чича Јордан је држао на ово последње много. Уосталом, нису ни смели
друкчије, кад је чича Јордан тражио пост и од самих муштерија својих,
па било да су били добре, било рђаве платише. Средом и петком нико није
могао добити мрсна јела у његовој ашчиници ни за које паре. Сам је
строго набљудавао дужности доброг хришћанина, па је то тражио и од
свакога другог. Спремао се на хаџилук, и зато што је текао, текао је
више за душу него за грешно тело своје. Идеал му је био да што више
места ухвати грешној души својој даровима црквама. И он је тај свој
идеал, истина полако, али постојано и остваривао. Досад је даровао већ
неколико епитрахиља и застирача за налоње, један "ваздух" и дарке за
свето причешће, два престона чирака, па чак и једно јевађеље сребром
оковано поклонио је светом оцу Прохору Пчињском. А још му је остала на
срцу жеља да купи једно звоно, али то кад му се ослободи његово село
Топановце, па да зазвони он први, као што је звонио кад су први пут
дигнута звона у Врању, а он се десио баш ту.
Тога се добро сећа, јер то је био најсретнији дан у животу његовом.
Радо га се и често сећао и још чешће причао, тако да су сви његови гости
скоро напамет знали ту његову често причану причу, и зато се већина
обично и дизала и одлазила чим би је почео причати.
- Рече, дође си краљ Милан, - у стару Србију га признаваше за краља
јоште попре него у Шумадију - дође си, рече, краљ Милан у Врање, па
чека. Чека да си иде у цркву на летурђију, па си чека звоњење. - "Је ли
је звонило, питује краљ, за летурђију?" - "Чукало је, ваша светлос'!"
зборе му ађутанти. - "Како чукало?" пита си краљ. - "Чукало у клепало, у
д'ску!" - "Па је л' је ово Србија ели је Турћија, ћопеци ниједни!"
питује си краљ, а мустаћи му се тресев оди голему љутину. - "Србија!"
рекоше и темена напрајише ађутанти. - "Па што си не звоне!? питује ги
краљ, а тресну сас сабљу, а ађутанти фаћа зорт. Зар толики свет, бре,
изгибе под Крстиловицу и Плачевицу!... Зашто изгибе тол'ка војска, -
веће за сербез-живење и звоњење! Што си не звоне?" - "Звона си немају,
па како ће звоне?" зборе си па они. Краљ се таг наљути, па се врну у
Ниш. - "Дор не дигнете звона, - да знате да ви нећу дођем! Тој, рече, да
се поздравите на Врањанлије!" рече краљ и наљути се. А, истин', требаше
да се наљути! Посрамише се, много се посрамише грађани, па рекоше:
"Истин', убаво си збори краљ!" па брго заредише кроз чаршију и ма'але, и
скупише, жене, големе паре и купише звона.
- Хехе! - смеје се раздрагани чича Јордан и наставља даље.
- Када окачише звона у Врање, па када зачуше оно најмалецно
"тим-тим", па оно друго, па треће, па четврто, па пето како топ:
"бум-бам, бим-бам!" - једна лепотиња! Три дана гладан да ги слушаш; на
ручак да заб'равиш! А Турци (што су пшешка вера!) скуташе се у подруми,
па покрише главу сас јаст'ци, јоргани и черге, а у уши восак набуташе,
сал да не чују... Они си бегају оди звоњене како ђавол од петлово
појење! И петал је кристијански; зато се и не коље, нити па руча! Када, у
старо време, свети Петар уфати зорт, па се одрече Криста - три пута га
петал утера у лаж! За тој се и петал вика кристијански, и зато му давају
чес'! А чуја сам из књиге да има, ете, једна вера - па је кристијанска -
што си на кубе - куде је код нас крс' - тура петла, демек, да спућује
нечисте силе. - Ех, оно звонење! И ја си звони! Уфати за јуже, па кад
запоја ону гњиланску:
Паде облак на Србију,
појави се, џанум, сјајна звезда!
Сјајна звезда, џанум, краљ Милане.
Тако је не само причао него и радио чича Јордан. Јер сем поклона
учињених и спреманих да их учини, он је већ помало и хаџија био. Ишао је
у свете Дечане, ишао у Свету Гору, и сад је само желео да иде на Свети
Гроб да се поклони. Да пошље оданде саборној цркви ону велику
јерусалимску икону што је обично хаџије доносе и на којој су као на
каквом табеларном прегледу насликани и изнети сви догађаји мили и свети
сваком добром хришћанину, - то да пошље, а он сам да остане тамо; тамо
да умре, па да га сахране у светој долини јорданској!
* * *
Зато је, ето, чича Јордан постио и тражио и од других да посте, бар,
кад већ неће ићи на хаџилук, и љут био кад би се тако ко пред њим
продуцирао и називао и сматрао предрасудама све то што је чича-Јордану и
старим нашим светиња била... Али зато му је средом и петком обично
много мање гостију било; јер, прво, не би гост нашао шта тражи, а,
друго, извукао би жестоку лекцију и придику од чича-Јордана.
- Има ли, чича-Јордане, бурека - бива да га запита какав ђак који се
бар за два столећа измакао напред испред својих сувременика.
- Имат, имат бурек! - одговорио би му чича Јордан.
- Деде одсеци, - вели ђак, - за један грош!
- Да сечем, - вели овај и узима бичкију, којом се сече бурек, и почиње да сече.
- Е, е, стој, стој! Атанде! - задржава га ђак. - А какав ти је то бурек? Шта! Са спанаћем? Посан! А зар немаш с месом бурека?
- Немат с месо! - одговара хладно чича Јордан.
- А што да нема? - пита ђак. - Зар је то бурек? Немаш други?... мрсан!...
- Немат! Немат други!... Сал имат со спанак! - вели му љутито чича
Јордан. - Ово си је правословенски бурек... кристијански бурек... ако
смо, демек, јоште кристијани... и ако је денеска ваздан-дан петак...
- Та шта ме се то тиче!
- Па ће да те се тиче!
- Ама то је тероризам!
- Е, тој ти је!
- Ааа... имаш ли ти што друго?
Чича Јордан му изређа неких седам, све посних јела.
- Ама, па то су све посна јела...
- И петак је посан, дете! - вели му чича Јордан.
- Немаш нешто, ама, онако, мрсно...
- Јутре ће бидне све мрсно, - вели му чича Јордан.
- Ама, па зар данас да останем гладан! - узвикну ђак. - Деде, деде нешто мрсно! Деде, вере ти!
- Бре, и ти веру спомињеш!
- Ама зар да гладујем?
- Да гладујеш; што мислиш! Какав си грешник, с пос' ће мало да фајдиш души; него да једноудиш...
- Ама, па зар ништа да не једем целога дана? - уздахну ђакеља, који
је већ свуда изгубио кредит, па га само доброта чича-Јорданова
кредитирала још.
- Е, тој ти је! Кад не сакаш посно, - а ти си гладуј. Чини што знаш!
А, бре, прота светогорски да дође, па ич ману да нађе неће на данашњу
манџу...
- Ама - почиње опет ђак чешући се и разгледајући по чабрицама сира,
по свињској пршути и редовима повешаних кобасица. - А што ти је оно?
- Суџуци, што ће друго да бидну? Сас тој ђавол вуче у пакал...
- Па дај ми од њих!
- Ба, саг тој не бива!
- Ама, - џапа се ђак, - ама па то је интолеранција најгадније
врсте... То је атак на слободно мишљење! То је, фактички, шпанска
инквизиција! То ме инволтира!...
- Тој си је твоје знање!
- Дакле, - баш не даш!
- Јок, море! - вели му одлучно чича Јордан. - Па ја ћу, бре, да
баталим или запалим овај дућан - а у моју радњу тој неће да дочекаш, да
блажиш, ели се омрсиш - у петак, - чу ли, бре! Виде ли ти ово! - вели му
Јордан, и показа му знак крста на челу и на рукама... - Виде ли?
- То је дивљачко тетовирање! Још један доказ више да имађах право кад
рекох да је то интолеранција, и то она најгаднија и најстрашнија
интолеранција... верска интолеранција, која је Италију упропастила, а
Шпанију довела до руба и ивице пропасти!... - рече ђак, па се стаде
шетати и гледати како нестаје јела на ватри и како се разноси по
гостима, који су сви били врло при апетиту, као већ сви те врсте гости
што су који долазе у гостионице у којима нема наштампаног на два језика
јеловника, него се усмено саопштава гладним гостима. Час гледаше на
кобасице и на сланину, час на огњиште, а час на чанке по столовима
испред гостију.
- Земај си, море, будало, док се неје поарчило! - нуди га чича Јордан.
- Не! - рече после краће почивке и унутрашње борбе одлучно ђак. И у
том тренутку изгледаше као славни Галилео кад је треснуо ногом и својим
мучитељима рекао оно значајно Е пур си муове! - Кад нема мрсно, - баш да
му га ја не постим!
- Бре, бре! Види га, што збори никаква вера! Неје те ни срам од слунце божије! За кога греје, бре, оно!
- Шта ти ту: греје сунце!... Греје што је то васионски закон!...
- "Закон!" Закон! И ти га поштујес! И ти си имаш закон! - кара га
чича Јордан. - Хе! - уздахну затим и затресе главом. - То си зборише и
стари наши у старовремско време оно, па си душу изгубише, а по-за душу и
царство си! Цркву баталише, јутрење преспаваше, на литургију не идоше,
кума не поштоваше, постови и среде и петке не постише, сас Латинке се
женише, сас атови у цркву улазише, и сас миздраци нафору узимаше, и на
сито ги срце поручаше; а Господ се наљути па рече таг: "Да пустим потоп,
да потопим све, - не бива! Даја сам реч и обећање; дуга остаде преко
облак како големо писмено за верување на људи да вода и потоп неће веће
да бидне, веће рече: "Не треба на несрећници царство"; па га узе Господ
царство, та предаде на другу веру. И заступи друга вера и друга судија
настаде! Е, тој ће ви саг да напрајите!
- И ти чуо... чуо и видео бога! Чуо га баш где он тако збори... И
видео га, и знаш позитивно да га има! - вели му јетко гладна ђакеља. -
Баш позитивно тврдиш његову егзистенцију...
- Ех, несрећо ниједна! Има мајстори за сат, а неће да га има за свет,
за небо, за слунце, за месец, за звезде! Како збориш то? Их, штета и
јазук за тол'ко учење! И ти ме питујеш!...
- Па да, питам те: шта си видео, кога си видео?... Ама баш њега... бога?... - пита га гладни ђак.
- Несам бога видео, ама му уродници виде' и целива'. Свеци сам видео
толики. Светог Прохора, светог Арсенија, светог Краља, па светог
Владимира Елбасанског... А бога кој може да види! У слунце, бре, па може
ли гледаш, а ем неје Господ! Па може ли да гледаш у слунце, е, збори,
де!?
- И ти баш знаш да је тај Прохор, како ли се ваби, светац?
- Како неје светац!... Како, бре! Руке му жуте како смиљ, па све са сребро коване...
- Па ваљда је био још крив, па га оковали!... - вели овај заједљиво.
- Оковали! Свеца оковали! Несрећо! А кад неје светац, - што не труне
за тол'ко стотин' године, веће се жути како смиљ и мирише како босиљак!
- Ама то су само марифетлуци мантијашки, како умесно вели Дрепер. То
је у науци још од вајкада познато!... Још стари Мисирци познавали су
вештину балзамовања!... Ено Рамзеса ИИ, из осамнаесте династије.
- Иха! Много знаш, много ће патиш!
- Море, батали то, него дај да ручам...
- Ето ти па ручај посно, - вели му чича Јордан.
- Јок ја, вала! - рече ђак па пође. - Ја одох!
- Иди си! Кој те држи! Неси врзан! - одговара му љутито чича Јордан.
И ђак доиста изиђе нагло и пође љутито, али наједаред застаде напољу и
стаде размишљати. Сећа се лепо да је и код Сиљана, и код Биљана, и код
Дамјана, и код Лозана, остао дужан, није платио... Куд зна! Зна да му
ниједан неће дати; а како су му се зарицали, богзна шта још све може
добити, ако им се на очи појави, а потреви их рђаве воље!... Размисли
се, па се полако пришуња опет код чича-Јордана, и стаде на врата.
Гледаше свет како пролази; слушкиње проносе порције, а он звиждукаше
полако, више за се, неку песмицу. Гости почеше већ излазити, и то га
опомену и трже из размишљања; он уђе скоро нечујно у ашчиницу, седе и
ослови:
- Сад, шта му је, ту му је! Збиља, чича-Јордане, дад', богати, што има! - рече и стаде притезати опанке.
- Е, што зборим ја?
- 'Ајде брже, погибо' од глади! - вели овај.
- Што је било - нестало, а што је остало - ово ти је! - рече чича
Јордан и метну преда њ четврт хлеба и три струка праси-лука дугачка као
ишчупане палме.
Хукну ђак, дуну на нос и промрмља нешто, па стаде гледати донесено. Дуго гледаше, па ће најзад рећи:
- Е, јеси ти један бигот! Зар баш тако!... Ја нећу то! - рече и
одгурну од себе. - То је атак на моју слободну вољу... То је терор, то
је горе него аутодафе! И то у деветнаестом веку!...
- Ја те убаво кани и кани, докле беше у лонци и тенџере манџе, - а ти
тврдиш пазар! А беше манастирска трпеза! Беше посна сарма, јанија од
праси-лук сас зеитин шарлаган, па чорба од рибу, пилав од јагуљу, ђувеч
од рибу, па гргечи на зеитин, риба на роштиљ! Ех, деда-владика, море, да
седне па прсте да лиже од голем слас', - а ти, ем фукара, ем манишеш!
Кад чу ђак списак несталих јела, у њега уђе неки немир и он се диже,
па стаде ходати по механи, грицкајући нервозно савијену брадицу своју.
Затим приђе огњишту и стаде дизати капке и загледати по лонцима,
тенџерама и шерпењама, али одасвуд је зијала страховита празнина на њ!
- Е, саг једи си праси-лук! - вели му чича Јордан, гледајући га како
се тужно наднео над празним судовима. - Апостоле бре, донеси јоште неки
струк праси-лук за господина Радислава, филозофа и анатематика! Има ли
јоште?
- Нема, - одговара Ванђел - последње што беше, дадо'!...
Кад чу господин Радислав, филозоф, да нема више, а он брзо седе за
сто, па се наклопи на лук и хлеб. Живо је протестовао, а још живље јео.
Уздисао је једнако и говорио да смо много изостали иза срећних културних
народа; и да ће још дуго и дуго проћи док се еманципујемо од тих
постова и свих других наслеђа и заоставштина из опскурних средњих
векова.
А чича Јордан, задовољан што је сломио и победио упорног атеисту,
седа за исти сто да руча. Износи последњу порцију посне сарме и јаније
од праси-лука, пилав од јегуље, и дели с ђаком; нуди га, а овај не чека
да га дваред понуде. Ђак прима и једе; једе само да му буде жалост још
већа што је пропустио тако славна јела. А чича Јордан зна дејство што га
је произвело код ђака ово пола порције и смеје се задовољно, тако
задовољно као да се никад и не може наљутити.
* * *
Па ипак се чича Јордан умео и наљутити, ако не због јела, а оно због
пића. Нарочито је мрзео на пијанице, а морао се с њима носити и бочити,
јер његово чисто, натурално вино, било је надалеко разглашено, и
природно је да му је у радњи било увек по неколико таквих који не долазе
у механу због друштва и новина, него због пића, јер су, тако рећи, сами
себи друштво. Иако су му леп новац остављали, јер су одмах донесено и
плаћали, извињавајући се једнако да је то последња чаша, - ипак их чича
Јордан није марио и с тешком муком трпео.
Међу њима је највише мрзео неког Мату молера, баш најредовнијег и
најчешћег госта. Кад је Мата сам долазио, још и којекако га је трпео,
али кад је с њим видео и Венцла Нохавицу, такође молера, са ужасно
црвеним носом, тако да му је то црвенило захватило и оба образа по пола,
- е, онда се чича-Јордану лепо смркне! А још кад би пан Венцл Нохавица
запевао, тада би плануо чича Јордан и грдио би их како је то срамота
усред бела дана пити, па још и певати! Дању да поје човек!
- Пијемо ми и ноћу! Е, па де, погрешили смо! - извињава се Мата молер.
- Погрешили смо, чича-Јордане. А ми знамо да је ноћ управо за пиће! Е,
ал' како сад у лето да му дочека жив човек ноћ, - кад су дани тако
дугачки!... Има то све свој један ред, - вели Мата штуцајући - и један,
рећи, поредак, и регулу, то јест!... Апостоле, море, деде један
прокимен, глас пети... Једно чокањче мученице...
А чича Јордан се само устумарао по механи, па брише и намешта, тек да се нађе у послу.
- Зашто, кад почнем дању, - наставља молер Мата, мучећи се једнако да
завије цигару - опијем се а и не дочекам ту ноћ; а кад опет ноћу
почнем, а она кратка, па зачас а оно забели зора... Па једна мука и
невоља је то, газда-Јордане, лети; а зима је већ нешто друго, е, зима је
таман онако...
- Ама, не ваља, Мато дете, не ваља!... Има вера што пије, а има па
што не пије! Ти да не гледаш на Венцла што чини; њему вера допуста да
пије! Шваба је, а Шваба знаш како је - дор се не соплете од пића, па он
ништа и не хесапи да пије. Если си видеја кадгод Швабу да си трезан
промине кроз сокак?... Јок! Неси видеја, и неће га ласно видиш. Кад иде,
оно мора поза њег пцета да лају и деца да му се смеју... Ама теб' ти
вера не дава изун; резилак је за теб'! Ми си пијемо за кеф, а они си
пију за резилак!
- Море, газда-Јордане, - вели му Мата молер - нема тога бога ко ће ме уверити и убедити да не мора да се пије!...
- Е, што да мора?
- Мора! - вели одсечено Мата молер. - То сам занат захтева. Јеси ли ти, богати, видео трезна молера, сад ја тебе да питам?
- Истин', да ти право речем... много, истин', пијете...
- Е, то је! То је! - рече лупајући у знак одобравања шаком по столу, а
затим додаде: - Еј, Ванђеле, колико се оно чита, богати, 'ванђелија на
велики четвртак, а? Дванаест, је ли? Е, па пази и бележи; и ја ћу
дванаест чокањчића данас! Дај још једно чокањче, а ево ти одмах и паре.
Ово је шесто чокањче... Е, је л' плаћено? Тако! Само часно и поштено! Ја
сам ти, чича-Јордане, такав човек! Своје не дам, а туђе нећу, и не д'о
ми бог!...
Хукну чича Јордан кад Ванђел донесе и шесто чокањче Мати молеру.
- А што се тиче, односно молера, што пију, то ти и опет кажем, да они
апсолутно нису криви за то, него занат... Занат му је такав! Јер сваки
занат... Еј, Апостоле, дај друге машине, имас ли сумпорњаче, ове се
гасе, гасе се, брате, - вели мучећи се да упали цигару... - Јер, сваки
занат има једне своје, рећи, теготе и невоље! Ето на пример, тислери
добију дугачке руке ка орангутани и криве ноге ка слово "хјер", шнајдери
пак оћораве пре времена и прилепи им се трбух за леђа; ковачи, опет,
добијају од тешког рада тешку руку, па кад се, наприлику, потуку ка људи
с другим којим еснафом, увек зло ударе, па плаћају ја л' кесом ја л'
апсом; бакали краду на кантару; кломфери се пењу високо на кров, а ми
молери падамо под астал, зашто ми морамо хтели не хтели да пијемо, а све
заради оних несретних цугова што те бију са свију страна. Дакле, то
није, да кажем, да ми 'оћемо да пијемо, него морамо! Занат то изискује, а
треба живети, треба 'леба, брате слатки!... Па један брука и невоља,
мој чича-Јордане! Еј, Ванђеле, дед' још два чокањчета, за мене и
побратима Венцла, а ево ти одмах и паре. Ето ти, побратиме, па пиј!
- Али и дувана... - вели Венцл. - Ја сам ти искал, - а ти си ми не дал!
- Е, дувана нема! Немам га ни ја!
Али Венцл није ни тражио више; изгледа да је већ заборавио. Него
натеже чокањ и да пола испије, па запева неку његову омиљену песму,
неку, тако да кажем, српско-чешким језиком спевану, коју је по калупу
бачванских песама по свој прилици сам и саставио:
Але молем бога и сватего Јована
да ми купе за фајку дувана.
Чим би чуо ову песму, чича Јордан би се чисто згрануо. Прво, што није
трпео да се светац профанише, а после, није волео да се из његове
кафане чује песма, па да пролазници завирују, а деца да се купе испред
врата и блену унутра. Тада би бегао из кафане ако је то у дан било, а
ако је увече по вечери, он би одмах наредио Апостолу и Ванђелу да узму
метле и да чисте, без икаква обзира на госте, а сам би се појавио и стао
насред кафане са фењером, што би био знак да је крајње време кућама да
се иде, и да чича Јордан не остаје нипошто.
- Ај' дом да си идете! - вели им чича Јордан, показујући на кокошке у
авлији на дрвету које ћућоре и гуркају се око центра, свога петла. -
Зар ве неје срам, бре, од живину ову!... Кад су, бре, полегале! 'Ајд да
си спијете!
- Море, батали, - вели му Мата молер - какво спавање! Спаваћемо милион година кад умремо!
- 'Ајде, бре, несте једне Швабе! - А кад би чича Јордан некога назвао
"Швабом", то је значило да га ни у шта не цени. Јер само Швабе, причаше
он, не лежу рано, него банче ноћу, базају и лутају по сокацима,
разговарају се и свађају, ако не с другим а оно са самим собом, и
скидају понизно шешир сваком диреку поред којега прођу и око кога се
лупе. - 'Ајде, море, чу ли што зборим! Вакат је за легање и спијење, -
вели палећи фењер, што је значило да је то ултиматум чича-Јорданов, и да
погодбе нема; нема останка, па да би на сваком литру вина камилу
зарадио! Што је скупио пазара, скупио, оно остало није тражио. Ако му ко
плати, добро; ако не плати, - платиће бог!...
* * *
Па тако је у више случајева и било. Нису му дуговале само такве
пијанице као што су молер Мата и молер Венцл. Имао је он дужника још
међу каквим људима, и то старих дужника, од више година, јер чича Јордан
је, као што је раније споменуто, неколико пута већ био ашчија. А ти су
дужници били они што су као практиканти правили, а као виши чиновници
заборављали и одрицали дугове. Додуше, имао је чича Јордан и поштених
дужника, што су се сећали и њега и дуговања њему, и плаћали му поштено. И
онда је чича Јордан био сав блажен; хвалио је тада људско поштење,
чинио прилог цркви и поново отварао кредит новим дужницима. Али ти такви
што плаћају старе дугове били су ретки, били су, тако рећи, беле вране;
велика већина их се чинила невешта. Каква господа што су се као ђаци,
дијурнисте и практиканти још некад задужили, а после добро оженили, још
боље напредовали и у власти, богатству и части, - па прођу крај
чича-Јордана, па га и не познају. А он их још извињава силним бригама и
државним пословима.
- Хе-хе! - смеје се чича Јордан. - Гледа ме на окаље, а не познава ме... не сећа ме се!
- Море, неће да те позна, - вели му један ђак - неће, чича-Јордане, у
томе је сва ствар. А да видиш да му нешто опет затребаш, како би те
лепо познао! Него, сад постао велика зверка, па си ти сад за њега просто
једна мања него микроскопска животињица, једна инфузорија!...
- А и ти си луд, што трпиш то! Не био ја на твом месту! - вели му
господин Милија, буџаклија (адвокат)... - Ти си ка назарен... само
велиш: "Види бог!" Кад му требаш, зна те, а кад му не требаш, не зна те и
не познаје... То је оно што се у песми пева о Краљевићу Марку. Ја му,
вала, не бих пропустио, па да сам богат ка онај Крсмановић... А кол'ко
их имаш таквих?
- Хехе, "кол'ко" питаш. Један ли је, па да га знаш. И ја, па што збориш! И ја њи' заборави, - та они мене да не забораве!
- Е, ја би', видиш, газда-Јордане, - вели господин Милија, буџаклија -
ја би' овако то урадио. Почем су те они већ заборавили, - а и ти њих
почињеш, како сам велиш, заборављати, - најбоље би било да се пожуриш,
док ниси сасвим излапио, да им се јавнеш... да им кажеш: људи смо, ласно
се заборављамо; а ја сам тај и тај, а чекања, вала, било баш доста, -
па кад бог вама, а ви мени... Па, ако те понеки и тад не позна, онда се
мени обрати; и онда ће то бити моја ствар! Е што сам ти ја човек душман
за таква рђавства и пангалозлуке, то више нема! За добра човека сам ти,
газда-Јордане, мек ка овај љеб, ама за рђава, за пангалоза, - горе му
куге не треба од мене... Шта вели, не познаје те! Ово је с тобом, ка оно
што мало час заусти' да рекнем за Краљевића Марка; вели: "Кад је мејдан
дијелити: Богом брате, Краљевићу Марко! А кад је шићар дијелити: Оклен
бјеше, незнана делијо?"
* * *
И доиста, послуша га чича Јордан, па стаде прилазити старим дужницима
и опомињати их за дугове пре десет, петнаест и више година.
Код по некога се и овајдио; добио све, пола, или део, и био задовољан, а код по некога - ништа!
Један га је чак грдно увредио. То је био неки господин Петроније, чиновник вишега положаја с великом платом.
Као практикант хранио се код чича-Јордана пре петнаест и више година,
кад је овај држао опет ашчиницу, само се онда звала "Ашчиница код
Скендербега". Тада је садашњи велики чиновник био пука сирота, кубурио
као ђаво, а јео као хала. Дирали га да "фруштукује" канцеларијске
обланде. Плата му била мала и за храну, а камоли за одело. Памти га чича
Јордан кад је сам себи пришивао дугмат "јемствеником". А био је кицош.
Као ђак најрадије је послуживао код маторих бећара који су се лепо
носили. И он се још као ђак научио на последњу моду, добијајући одело од
господина кога је послуживао. Зато му је тешко и било кад је постао
практикант и морао сам себи куповати одело, јер је волео да се лепо
носи. Идеал му је био да стече леп сат, перорез са осамнаест делова и
свилен фини кишобран, који је у футроли носио само кад је било ведро,
јер за кишовито време имао је други, простији, вунени. Лако је оном за
кога вреди оно народно: "Мало једе, а лепо се носи", али је мука била за
Петронија, који је и много јео, а хтео и да се лепо носи, и зато је
натезао ко Шваба с гаћама. - Кад би се више вересије накупило, он би
замолио чича-Јордана да га засад причека. Мало-мало, па га тек замоли да
га остави засад: треба му, вели, цилиндер; други пут прстен, игла за
машлију, и тако даље. Мало-помало, па се у последње време накупила
толика сума да га је чича Јордан и без молбе остављао на миру не смејући
ни помисљати на наплату, ни тада кад је Петроније добио указ, а
задржала му се прва плата. Тада му је још сам чича Јордан извадио осам
цванцика и дао му да почасти друштво, а за плаћање вели: колај работа.
Кад узима, послаће постом; јер је Петроније био унапређен с премештајем.
Како тад оде, као да пропаде човек. Чича Јордан га више не виде и не чу
за њега, све доскора, дакле за неких петнаест година.
За то време је господин Петроније начинио каријеру. Носио се лепо,
понашао лепо, стекао много познанства, и спољашњошћу својом умео
придобити све, све без разлике пола и година старости. Разапео је мреже
на све стране. Баш као вешт и искусан риболовац кад баца серкме, па
извуче богат лов у серкмету, па стане да бира. Ситне кесегице претури
преко руке, па их баца опет од себе, а крупније задржава, док се
напослетку не намери на какву голему штуку: ту задржи, и она му обилно
исплати обилан труд. Тако је и он бацао мрежу и одабирао, док се
напослетку није намерио и уловио оно сто је тражио.
Својим сомотским прслуком, прстењем, свиленим кишобраном од три
дуката, својим федермесером са неких осамнаест комада разних справа у
корицама (као великим и малим ножевима, кашиком и виљушком, маказицама и
турпијом, којом је често у женском друштву турпијао своје нокте), а
нарочито својим умесним понашањем, он је просто заносио
госпоја-Полексију, једну богату удовицу, старију од њега неких једанаест
година. Допао јој се једном приликом у неком друштву, и она му одмах
поклони своје срце, које је пре тога било законита својина најпре ћир
Андона бакалина, а после газда-Ранисава магазаџије, али се још неко
време ипак устезаше да му поклони и руку своју. Па најзад се реши да и
то учини, помоливши се најпре на гробу свога другога супруга, покојног
газда-Ранисава магазаџије, и потражив од њега опроштај и дозволу. Оде на
грбо мужевљев, где му је подигла и споменик с натписом, који се
свршаваше: "А овај споменик подиже му његова довека уцвиљена и до гроба
неутешна супруга Полексија." Ту се тихо помоли богу. Кад је устала,
осетила се, кажу, лакше. Још се помало колебала идући с гробља, али је
друге жене салетеле тешењем и храбрењем, а за једну од њих веле да је
казала како је чула неке гласе из гроба; као покојник да је рекао:
"Море, ћорава посла! Шта се млатиш, богати, Полексија! Мртвима покој, а
живима уживација!..." Онда се и друга једна осмели па рече да она сама
није хтела прва да каже, јер не би јој веровали; али кад је већ једна
чула, онда нема смисла ни она да прећути што је чула. Она каже да је
чула где је покојник рекао још и то: "Кад није било ништа оном
ћир-Андону, кад си за мене пошла, - неће, вели, ни мени бити криво кад
пођеш за господина Петронија."
Утешена тако духовно, удовица, чим се вратила с гробља, пратила је
бабу по господина Петронија. Преписала половину свега имања на њега
(другу половину је задржала ако буде порода), и наскоро се и удала за
њега.
И господин Петроније постаде богат човек. У служби је напредовао;
привређивао и он и жена. Пара се на пару гомилала. Он доноси плату, а
она даје новац под интерес; и имање је расло брзо као лавина што расте
кад се опучи низа страну од брега. Био је у сваком изобиљу, и није
никакво чудо што је заборавио на беду и невољу; заборавио је да је
некада живео неки вечито гладни Петроније, који се хранио у ашчиници код
неког чича-Јордана и грдно фалатао хлеб, који је наслаган био у грдној
количини, до које је Петроније најрадије седео; прво зато јер се могао и
сам послужити, а друго, што је још боље, могао је појести пет комада, а
платити само један комад.
* * *
Њему се, дакле, обрати једнога дана чича Јордан с намером да га
опомене на старо дуговање. Али грдно наседе. Јер господин Петроније га
само погледа од главе до пете, па пође даље.
- Господин-Петроније! Што! Не познајеш ме зар?
Тада Петроније протрља чело и опет стаде одмеравати чича-Јордана од
главе до пете, и најзад рече да се њега сећа, али се дуговања никаквог
не сећа; све му се чини да је он то давно и давно исплатио.
- Неси исплатија, господине, неси! Имаш многе државске бриге, па си заборавија зар, а ја си пантим убаво! - вели чича Јордан.
- Море, шта ти мени ту звоцаш! - набрецну се господин Петроније. -
Још ћу и таквим рекалијама дуговати! - Па му спомену неке параграфе по
којима, и да није наплатио дуг, нема сада права да га потражује. Чича
Јордан се стаде снебивати и узмицати, што господин-Петронија још више
охрабри.
- Марш, џукело турска!... Још чу и таким гуламферима дуговати! Није
ово Турска, ни Арнаутлук! - заврши господин Петорније, и чистећи
четкицом своје обојене бркове, баци један презрив поглед на
запрепашћеног и постиђеног чича-Јордана, који остаде као укопан у месту.
* * *
- Турчин ми рече! пцето никакво! - јадаше се чича Јордан кад се нађе
међу својима. - Е, што да ми рече да сам Турчин?... Овој ли је Турчин? -
узвикну и загрну рукав показујући гостима свој тетовирани крст на
рукама. - Е ли Турчин тура на себ' овај свети белег? - вели идући од
једног до другог госта и показујући знак крста. - Несрећа ниједна!...
Никога, бре, не тужи на суд ова бела глава за шесе' и девет године, - а
њег ме стаде ћеф да тужим, ете, сад!
- Па, вала, баш би и требало да га тужиш! - вели му господин Милија
буџаклија. - Па како сам ти докон, а одавно сам га узео на зуб, - таман
згода да се ја и он искусуримо! Да га ја потхватим, ама онако како ја
знам и умем, онако мојски!... Ето, колико сутра...
- Е, да га тужиш... - вели чича Јордан.
- ...А ти ћеш мени - пошто ми се није придесило пара данас - дати нешто ашлука...
- Да дам, да дам! - вели чича Јордан и маша се за чекмеџе, и даде му колико за први мах.
Господин Милија одмах оде, састави тужбу, и оде у суд у име свога
властодавца чича-Јордана, предаде тужбу и дочека дан суђења. Али се
покуњен врати из суда.
Господин Петроније се вешто бранио. На суду је казао да се не сећа
дуговања, и према томе више је него извесно да је платио. Затим спомену,
да је баш и тако како тужитељ вели, § 928. тачка а "Грађанског и
трговачког закона" вели: "Тужба механџије и угоститеља за пребивалиште и
храну застарева за шест месеци", а ово такозвано његово дуговање је од
пре неких петнаест и више година! Сем тога, на основу чл. 12. "Механске
уредбе", ко тужи за више од дванаест гроша механског дуга, а нема
признанице, - одбија се од тражења. - И по томе не плаћа он. Даље, вели,
да је његово имовно стање добро познато свакоме, да он даје новац на
зајам, и према томе нема нужде да узима на зајам...
Ово чича-Јордана ужасно дирне и потресе. Није могао својим очима и
ушима веровати да ће се човек заклети (криво заклети!) за једну тако
малу суму! И он се зарече да неће више да буде механџија. Чим пролеће
пукне, иде опет у пударе. Гадно му међу људима, лепше му изгледа међу
децом. Лакше је с безазленом децом се кавџити него с поквареним људима
парничити.
* * *
Сад је опет пудар. Опет га хвале као вредна и поуздана, само му
замерају и коре га што је исувише добар, па ће на јесен опет красти
деца. Али он обећава да ће одсад бити други човек, а позива се на пушку
коју је купио као за доказ да није више он онај стари чича Јордан. Неће
више мотком, него пушком; па да убије ка врапца свакога оног кога нађе у
башти!...
А ко хоће да види како је чича Јордан одржао реч, и какав је био
одсад као пудар, тај нека се врати опет на прву главу ове приповетке, и
нека је прочита.
