Антон Павлович Чехов

МАЛА ШАЛА


Ведро зимско подне... Мраз стегао, све пуца, и Нађењки, која ме држи под руку, хвата се сребрнасто иње по увојцима, на слепоочницама и на маљицама изнад горње усне. Стојимо на високом брегу. Од наших ногу до самог подножја пружа се стрма раван у којој се сунце огледа као у огледалу. Крај нас су мале санке, поставлене јаркоцрвеном чојом.
- Да се спустимо, Надежда Петровна, - молим ја. - Само једанпут! Верујте ми, остаћемо живи и читави.
Али Нађењка се боји. Сав тај простор од њених мајушних каљача па до краја леденог брега изгледа јој као страшна, неизмерно дубока провалија. Кад погледа доле, она премре и застане јој дах чим је позовем да седне у санке, а шта ће тек бити ако се усуди да полети у провалију! Она ће умрети, полудеће. - Преклињем вас! - говорим јој. - Зашто се бојите? Схватите да је то малодушност, кукавичлук!
Нађењка најзад попушта, и ја јој на лицу читам да она попушта иако је то опасно по живот. Бледу, уздрхталу, намештам је у санке, обгрлим је руком и заједно се суновраћујемо у бездан.
Санке лете као стрела. Ваздух који просецамо шиба у лице, хучи, звижди у ушима, болно штипа од беса, хоће да скине главу с рамена. Од силине ветра не можемо да дишемо. Као да нас је сам ђаво зграбио својим канџама па нас с риком вуче у пакао. Предмети око нас сливају се у једну дугу траку која стрмоглаво јури... Ево, још часак само - чини нам се - и пропали смо!

- Ја вас волим, Нађа! - изговарам полугласно. Санке почињу да клизе све спорије и спорије, хујање ветра и зујање салинаца нису више тако страшни, дах више не застаје, и ево нас најзад доле.
Нађењка је ни жива ни мртва. Бледа, једва дише... Ја јој помажем да устане... - Ни за живу главу нећу се више спуштати - каже она гледајући ме разрогаченим очима пуним ужаса. - Ни за шта на свету! Умало нисам пресвисла! Мало касније она долази к себи, и већ ми упитно загледа у очи: јесам ли ја рекао оне четири речи или су јој се само оне причуле у хуци вихора? А ја стојим крај ње, пушим и пажљиво разгледам своју рукавицу.
Она ме хвата под руку и ми дуго шетамо око брега. Загонетка јој, очигледно, не да мира. Јесу ли изговорене оне речи или нису? Да или не? Да или не? То је питање самољубља, части, живота, среће, питање врло важно, најзначајније на свету. Нађењка ми продорним погледом нестрпљиво, тужно загледа у лице, одговара без везе, чека хоћу ли ја започети разговор. 0, колико промена на том драгом лицу, колико промена! Ја видим, она се бори са собом. хтела би пешто да каже, нешто да пита, али не на-лази речи, незгодно јој је, страшно, смета радост...
- Знате шта? - каже она не гледајући ме.
- Шта? - питам ја.
- Хајде још једном ... да се спустимо.
Пењемо се уза степене на брег. Ја поново намештам бледу, уздрхталу Нађењку у санке, поново летимо у стравичну провалију, поново хуји ветар и зује салинци, и поново у најјачој и најбучнијој јурњави санки ја изговарам полугласно:
- Ја вас волим, Нађењка!
Док се санке заустављају Нађењка мери погледом брег низ који тек што смо се спустили, затим дуго гледа у моје лице, ослушкује мој глас, равнодушан и нимало страстан, и сва, сва, чак и њен муф и капуљача, цела њена ситна појава изражава крајњу недоумицу. А на лицу јој је исписано:
- У чему је ствар? Ко је изговорио оне речи? Он, или ми се само причуло?
Та неизвесност је узнемирује, изводи је из стрпљења. Сирото девојче не одговара на питања, натмурило се, само што не заплаче.
- Хоћемо ли кући? - питам ја.
- А менн ... мени се свиђа ово санкање - каже она црвенећи. - Да се спустимо још једанпут?
Њој се "свиђа" то санкање, а међутим, док седа у санке, она је као и пре тога бледа, једва дише од страха, дршће.
Спуштамо се трећи пут, и ја видим како ме она гледа у лице, прати моје усне. Али ја приносим устима марамицу, кашљем, и кад се нађемо на средини брега, успем да прошапћем:
- Ја вас волим, Нађа!
И загонетка остаје загонетка! Нађењка ћути, размишља о нечему... Ја је пратим са санкања кући, она се труди да иде што лакше, успорава корак и непрестано очекује да ли ћу јој казати оре речи. Ја видим како се мучи, како се савладава да не каже:
- Није могуће да их је говорио ветар! Ја нећу
да је то говорио ветар!
Сутрадан ујутру добијем цедуљцу: "Ако идете данас на санкање, свратите по мене. Н." И од тога дана Нађењка и ја - сваког дана идемо на санкање и, спуштајући се одозго, ја сваки пут полугласно изговарам увек исте речи:
- Ја вас волим, Нађа!
Ускоро се Нађа навикава на ту реченицу као на вино или морфијум. Она не може да живи без ње. Додуше, јурити низ брег страшно је као и пре, али сада већ страх и опасност дају посебну чар речима о љубави, речима које су загонетне као и пре, и које тиште душу. Осумњичена су увек иста двојица: ја и ветар... Ко јој од нас двојице изјавлује љубав, она не зна, али њој је, очигледно, већ свеједно; из било ког пехара пио - свеједно је, само да се опијеш.
Једног поднева упутих се сам на санкање; умешавши се у гомилу, видим како Нађењка прилази брегу, како ме тражи очима... Затим се плашљиво пење уза степенице... Страшно јој је да се санка сама, о, колико је то страшно! Она је бледа као снег, дршће, она иде као на губилиште али иде, иде одлучно, не осврћући се. Она је сигурно одлучила да најзад провери хоће ли се чути оне заносне слатке речи кад мене нема? Ја видим како, бледа, са устима отвореним од ужаса, седа у санке, затвара очи и, опростивши се заувек од живота, креће... "Зззз" ... зује салинци. Не знам чује ли Нађењка оне речи... ја само видим како она устаје из санки изнурена, слаба, а по лицу јој се види да ни сама не зна да ли је чула нешто или није. Док се спуштала, страх јој је одузео способност да чује, да разазнаје шумове, да схвата...
Али ево долази и пролећни месец март... Сунце је све блаже. Наш ледени брег тамни, губи свој сјај и крави се најзад. Ми престајемо да се санкамо. Сирота Нађењка више нема где да чује оне речи, нити има ко да их изговара - ветар се не чује, а ја се спремам за Петроград, на дуже време, по свој прилици засвагда.
Некако дандва пре одласка, у сумрак, седим ја у башти, а од дворишта у коме живи Нађењка та башта је одвојена високом оградом са шиљцима... Још је прилично хладно, на ђубришту још има снега, дрвеће је мртво, али већ мирише на пролеће и спремајући се на починак гаврани бучно грачу. Прилазим огради и дуго посматрам кроз рупу. Видим како Нађењка излази на трем и диже тужан, изгубљен поглед према небу... Пролећни ветар дува право у њено бледо суморно лице... Он је подсећа на онај ветар који нам је хучао онда на брегу кад је слушала оне четири речи, и лице јој постаје тужно, претужно, а низ образ клизи суза... И сирото девојче пружа обе руке као да моли тај ветар да још једном донесе оне речи. И ја, сачекавши ветар, изговарам полугласно:
- Ја вас волим, Нађа!
Боже мој, шта се збива с Нађењком! Она кликће, смеши се целим лицем и пружа у сусрет ветру руке, радосна, срећна, тако лепа.
А ја одлазим да се спремам за пут.
То је било давно. Сада је Нађењка већ удата; удали су је, или је сама желела - то је свеједно, за секретара племићког старатељског фонда и сад већ има троје деце. Оно како смо нас двоје некада ишли на санкање и како јој је ветар доносио речи: "Ја вас волим, Нађењка" - није заборављено; за њу је то сад најсрећнија, најдирљивија и најлепша успомена у животу...
А мени сада, кад сам постао старији, није јасно зашто сам говорио оне речи, зашто сам се шалио...
_________________

Екранизација приче (уз мале измене):
http://vimeo.com/33606732