''Дечак и пас'', Данило Киш

Дечак и пас

Пас који говори 

Рођен сам, по причању моје мајке, из једне њене лакомислене авантуре, која јој је донела седморо деце и много беде. Два моја брата и једна сестра умрли су одмах по рођењу. А ја сам прогледао у кући госпође Албине Книпер, сеоске бабице, у годинама рата, почетком јесени. И моја мајка и госпођа Албина много су се бринуле за мене, храниле ме и тетошиле.
Корпа ми је била обложена крпама и перјем, као гнездо какве птице. Мајка ме поучавала животу: како се маше репом, како се показују очњаци, како се чисти крмељ из очију и како се терају досадне муве. Ту смо увежбавали међу собом и основне захвате напада и одбране. Била је то лепа и безопасна игра.
Насртали смо једни на друге као сеоски џукци, али смо очњаке прекривали велуром, а канџе смо држали у шапама, као каме у футроли.
Али једног дана одвојише ме од мајке, и заправо тада почиње мој пасји живот. (Ово "пасји" немојте да схватите погрешно, не жалим се на живот. Него кажем просто: мој живот.)
Када је господин Берки (тако се звао мој будући газда и господар) платио госпођи Книпер, још није било одлучено које ће од нас да пође с њим, а ја сам мало разумео од свега тога што се збивало око нас. Сећам се само да је мајка била врло тужна и да је цело време плакала. Тек сам много касније схватио зашто се није опирала и зашто није ништа предузела. То је све она радила, у ствари, за моје добро. Ко зна каква би ме судбина задесила да ме господин Берки није узео тада. Од нас четворо преосталих, само нас је двоје остало у животу. Ја и мој брат. Њега су продали у друго село неком ловцу. А моје две сестре задесила је тужна судбина: госпођа Книпер им је везала камен око врата и бацила их у набујалу реку. Госпођа Книпер је и сама била жалосна, и знам да би им се смиловала да нису биле тешке ратне године, макар због моје мајке. Јер госпођа Книпер је волела животиње, чак и оне кењкаве мачке, но шта ћете, a la guerre comme a la guerre, како би рекао онај велики љубитељживотиња, Лафонтен.
Од великог бола, моја је мајка сасвим пореметила умом.
Данима ништа није јела, само је плакала и нарицала, јурила по дворишту и по селу, завиривала у сваки буџак. Онда јој је једног дана рекла госпођа Книпер:
"Лоло" (тако се звала моја мајка), "морала сам! Опрости, Лоло, морала сам!"
Моја је мајка лежала испред ње, наћуливши уши да би добро чула све што јој каже госпођа Книпер, и гледала ју је тако тужно, очију пуних суза, да се и стара госпођа Книпер расплакала: 

"Немој, Лоло, немој да ме гледаш тако. Морала сам. Знаш и сама како тешко излазимо накрај." - Но моја је мајка и даље гледала госпођу Книпер право у очи, избезумљена од бола.
"Немој, Лоло, немој да ме гледаш тако", рече госпођа Книпер. "Бацила сам их у реку!"
Онда је моја мајка схватила да су се њене сумње обистиниле, вриснула је и полетела ка обали. Јурила је, јурила низводно, цвилећи као пас, боже ми прости, као човек. Нашла је моје сестре у плићаку, насукане, у атару другог села, закачене о врбу, с каменом око врата.
Вратила се моја мајка пред вече, само да умре крај мене.
Лежао сам на веранди господина Беркија, мог новог газде, и размишљао о судбини, о својој несрећној мајци, о својој браћи и сестрама, о госпођи Книпер, о животу уопште. Размишљао сам и цвилео, више од туге него од зиме.
Тада се појави један дечак и поче да ме милује и да ме греје у рукама,
као да сам, не дај боже, врабац, а не пас. Онда ми се загледа у лице и поче
да се смеје.
"Ана, Ана", рече он. "Дођи да видиш нешто. Врапчић!"
"Баш је сладак", рече Ана и уштину ме за образ.
"Овај ме пас на неког подсећа", рече дечак. "Богами, јако личи на
неког."
"Збиља", рече Ана, његова сестра, "на кога ли ме подсећа?"
"И тебе?" рече дечак.
"То је да човек умре од смеха", рече његова сестра.
"Збиља, то је да цркнеш од смеха", рече дечак.
Држао ме једнако на длану, као врапца.
"Знам на кога личи", рече дечакова сестра.
"Реци, Ана, на кога?" рече дечак. "Молим те, реци ми. Подсети ме."
"Сети се", рече Ана. "Хајде, сети се сам."
"Молим те, реци ми", рече дечак. "Не могу да се сетим. Само знам да
ме овај пас... то је, збиља, да цркнеш од смеха."
"На стару жену", рече Ана.
"На госпођу Книпер, бабицу!" рече дечак.
"То је да цркнеш од смеха", рече његова сестра. "Пљунута госпођа Книпер!"
Тако сам почео и сам да сумњам у своју сличност са госпођом Книпер, мада ја, искрено, не налазим да сам био имало налик на њу. Можда нам је само туга давала исти израз лица, јер госпођа Книпер је била веома несрећна због онога што је била починила, а ја сам туговао за својима. А што се тиче сличности, могу вам рећи да сам био налик на своју мајку. Исте крупне тамне очи, модросиве, као шљива, исте уши, зашиљене и при врху мало повијене.
Можда сам једино свој стас наследио од свог (непознатог) оца, јер сам се касније развио у витку псину дугих ногу, какве моја мајка, ако се добро сећам, није имала. Од мајке сам наследио још и боју длаке, жуториђу, и већину особина: преосетљивост, покорност, трпљење, верност, оданост, нервозу, као и извесну лењост и лакомисленост.
Један пас као што сам ја нема неку узбудљиву историју о којој би се могло много говорити. Ја сам имао доста срећну младост (не говорећи, наравно, о растанку са својом породицом), иако сам живео у ратно време.
Можда управо зато. Објаснићу вам на шта мислим. Рат односи људе, ускраћује им нежност, рат уноси у људе страх, чини их неповерљивим. У таквим условима, један пас, веран пас као што сам ја, много значи. Ако нисте дете и нисте преосетљиви, њега можете волети без очајања, без страха да ћете полудети, да ћете умрети од бола уколико вам га рат узме, можете га волети а да не чините себи никакве уступке, можете му се слободно исповедати, без страха да ће одати ваше тајне и скривене жеље. У ратна времена псу је тешко само док му не израсту очњаци. (Зато су настрадале моје сестре, покој им души.) А за једног одраслог, за једног јаког пса, рат је благодет. Тада владају помори међ стоком, гину коњи, а војске затрпавају мрцине тек толико да не вире изнад земље. Ионако ће их, веле, разнети пси и Цигани.
Кога још може да интересује моја биографија, кад нисам био ни чувени ловац (него сасвим просечан), ни прослављени тркач, када не само што немам племићко порекло с педигреом него сам чак, по свему судећи, ванбрачно дете, копиле дакле, а нисам се прославио ни на бојном пољу, нису ми подигли за живота споменик и нисам никад добио неко одликовање од Црвеног крста или од било кога. Ја сам, дакле, обичан пас и моја је судбина просечна. Оно што ме у неку руку чини изузетним, то је моја способност да говорим. А до мислости говора уздигла ме љубав једног дечака, могао бих рећи несрећна љубав.
Једног се јутра појави господин Берки, мој нови газда, и рече:
"Анди, како ти се допада овај пас?"
"Као бог!" рече дечак. (Волео је да претерује.) "А како ће се звати?"
"Динго," рече господин Берки моје име.
"Динго?" рече дечак. "То ми се име не свиђа. Волео бих да ми господин Берки објасни шта то значи."
"Аустралијски дивљи пас", рече господин Берки.
"То ми се име јако свиђа", рече тада дечак.
Иако ми је званично газда био господин Берки, ја сам ипак, душом и телом, припадао дечаку. Од свих људи на свету с њим сам се најбоље слагао и најбоље споразумевао. Мислим да су томе допринеле, осим његових година, и неке наше заједничке особине. Верујем да не грешим душу ако кажем да смо он и ја били по много чему слични: по лењости, по разузданости, по оданости, по жељи за авантуром. Мислим да не грешим ако кажем и то да је тај дечак имао у себи нечег псећег: што се тиче његовог њуха и његове преосетљивости на мирисе, сигуран сам да не грешим. Усамљеност и туга спојише наше животе. Његова туга за оцем и моја туга за родитељима створише међу нама неку врсту пријатељства заснованог на сродности. Како сам почео нагло да растем и да стичем углед међу сеоским џукцима, као мудар и учен пас свог малог мудрог господара, дечак је постајао све мање усамљен, све поноснији на мене и све одважнији. Јер ја сам га ослободио не само његовог урођеног страха од паса (од те је исте бољке боловао и његов отац), него је и уопште постао храбрији, јер је знао да у мени има сигурног и оданог заштитника. Заузврат, он ме научио разним корисним вештинама које изазивају поштовање. Умео сам да дотерам залутале краве, да откопавам кртичњаке (то из пустог задовољства, како бисмо прекратили време), да јурим зечеве, да откривам лисичје јазбине и гнезда барских птица, да ловим дивље патке, жабе, лептире, змије. Чак сам научио од дечака да разговарам са њим у часовима усамљености! Сећам се, једном, када нам се била изгубила крава Наранџа, замало нисмо побегли у свет. Дечак ми је успут поверио тешке и одговорне задатке. Једна је његова порука била толика да сам личио себи пре на голуба-писмоношу него на пса. Чим бисмо били јако несрећни, одмах смо ковали план да бежимо у свет. А нисмо, ето, доспели никад даље од трећег атара. Дечак је знао каткад да ми прича приче или да ми их чита. Мислим да не претерујем ако кажем да сам већ био научио напамет онај роман Човек, коњ, пас, што га је дечак толико пута причао чобанима, измишљајући често и дотерујући га.

Пабло Пикасо, Дечак са псом (1905)

Не, мој живот није роман. Он је сав од малих прича, од многих малих догодовштина, веселих и тужних, но у тим је причама увек присутан дечак, као што сам и ја присутан у његовим причама.
Примећујем у последње време да је дечак тужан. Постао је и према мени некако хладнији, обазривији. Видим, крије нешто од мене. Али сам ускоро схватио о чему је реч и, ето, поново ме сколила она моја стара псећа туга.
Дечак се опет спрема да оде у свет. Овога пута изистински! У то нема сумње. Схватам и то зашто ме избегава: хтео би да олакша себи тај растанак.
А и ја сам се од те изненадне туге разболео. Куњам пред дечаковим прагом
како ми не би побегао без опроштаја. Куњам и размишљам о свом животу.
Осећам, овај растанак нећу преживети.
А-ууу! А-ууу!